O da,
zanimljivo je to kako se velike odluke u zhivotu dese onda kad nisi neshto posebno planirao. Izadjesh u grad, nadjesh se sa drushtvom na pivu, super vam je, odete posle na neku klopitzu, onako na putu kutji, i PAF! padne tu razgovor koji odluchi shta tjesh dalje sa svojim zhivotom.
Uostalom, zashto da ne? Zhivot se zhivi, a ne da se sad tu prave neki stzenariji, u kojima jedna osoba pravi uloge za josh one druge koji tu takodje uchestvuju…pishe im tekst, pravi pokrete, ochekuje da oni igraju kako ta osoba svira…To nije zhivot i ljudi nisu lutke… i ne mozhesh nikoga da naterash da se ponasha onako kako bi ti, eto, zheleo i, koliko god da ti je teshko, i hotjesh da plachesh i grizesh od muke, i psujesh taj zhivot shto je takav, shto nema kombinatzije koju ti zhelish, shto nema reshenja koje bi tebi donelo mir, sve to nema veze…Zhivot ide dalje i ne osvrtje se na tebe…Mozhe tebi sada da bude teshko, da boli i peche razocharanje i da se u kosti uvlachi neka tupa pomirenost sa eto bash takvim razvojem situatzije….a opet, sve to nije bitno…zhiv si i boletje te…mozhda je to jedan od nachina da se zna da si zhiv…da te boli…mozhda…meni se ne svidja takav stav….ali ni to nije bitno…vazhno je ostati zhiv…to je jedino shto je bitno….uostalom, shta je to biti sretjan…to su trenutzi koje pohvatash onako u letu, u prolazu tako retji….opet pametujem…netju ja nikom da solim pamet, da uchim bilo koga kako se zhivi…kako bih i mogla, kako iko mozhe….ogroman je ovo svet….nisu u pravu oni shto kazhu da morash da pratish svoje snove i srtze i shta ti ja znam…ne, ako hotjesh da prezhivish u ovoj prashumi od silnog sveta, medju toliko ljudi, razlichitih, posebnih, divnih i strashnih, ako netjesh da te proguta ta jaka struja mnoshtva, jedino shto morash je da budesh REALAN
Idi napred, grizi sve, i sebe ako treba, samo da odesh dalje….I protzeni, pravilno protzeni shta ti to treba, a shta ti ne treba u zhivotu…jedan je zhivot, ne smesh da ga batzash na pogreshne ljude i pogreshne puteve….ne smesh da previshe rizikujesh, jer tako mozhesh da nestanesh…morash da budesh REALAN!
I eto, ja sad uchim da budem REALNA…..realni su rachuni koje treba platiti, realan je stan koji morash da zakljuchash, realne su granitze koje morash da predjesh, svi papiri na kojima pishe ko si i shta si, bez kojih izgleda ne postojish….i shta je josh realno? Znanje, mashine, hemikalije, sve je to realno…Osetjanja mislim da nisu….nije realno to shto osetjash, to je najcheshtje fantazija….neko ushitjenje koje nastane jer su se sklopili neki delovi eto bash tad, u tom trenutku…je li to bio onaj trenutak sretje, onaj shto ga treba uhvatiti? E jesteee, hvataj ga, drzh’ga, ne daj ga….tako, tjapi ga, progutaj ga, kao slatku puslitzu umochi u gorku kafu razocharanja u kome plivash u tom realnom svetu….zashto ja volim gorku kafu?
Jer je tako realna!
moj otatz:
razvoj situatzije je takav
da se ochekivano ostvaruje
shto vratja stvari na pochetak
kog vishe ne mozhe da bude
jer se daleko otishlo
u ostvarivanju krajnjeg tzilja
Neshto je puklo u vodi koju smo upravo popili
Mozhda da nazovem ono „Dachasta logika„:P
za uz musa:P
